Blog

Slomljena noga i slomljena srca

  • Naša najnovija istorijska sveska – PFC Historical, broj 11, donosi mnoštvo autentičnih materijala i izveštaja iz perioda FK Partizan od 1970. do 1975. godine. Kao najavu, objavljujemo tekst iz najnovijeg broja, od autora – našeg druga i saradnika, Željka Tomića.

 

Neverovatno je kako se sudbina poigrala sa jednim veoma talentovanim fudbalerom Partizana, i kako je život napisao tragičan roman, prepun tuge i crnila. Sumorna sportska biografija Zorana Racića, o kome je reč, nije opteretila samo njega i njegove najbliže, već se raširila i na druge igrače, kao i na verne navijače Partizana.

Te davne 1974. godine postao sam pasionirani kolekcionar sličica fudbalera. To je i godina kada se odigravalo Svetsko prvenstvo u fudbalu u Nemačkoj. Neverovatan je broj asova koji su igrali na tom takmičenju, skoro sve ih pamtim, ali osim nespornih kvaliteta meni su za oko zapala dva igrača zbog – izgleda. Plava duža kosa i velika spretnost sa loptom, krasili su Nemca Gintera Necera i Brazilca Franciska Marinja. U očima jednog devetogodišnjeg raspaljenog klinca, oni su bili ono „drugačije“ u odnosu na Ajalu, Krojfa, Bekenbauera i druge asove svetskog fudbala. Osim sličica sa svetskim vedetama, skupljao sam i domaće – „Fudbaleri i timovi“. I moj omiljeni Partizan imao je Vukotića i Bjekovića, ali srce i oči su pronašle Zorana Racića, spretnog driblera, plave duže kose koji mi se savršeno uklopio sa Necerom i Marinjom u status fudbalskih idola.

Zoran Racić (rođen u Ivanjici 18.03.1954) odigrao je za Partizan jednu kup utakmicu i trinaest prvenstvenih. Reč je o sezonama 1973/74 i 1974/75. Naš klub je beležio slabe rezultate, nije vredelo što su tim činili Istatov, Golac, Antić, Živaljević, Vukotić, Bjeković i drugi odlični igrači. Krasila nas je neefikasnost, a verni navijači su pratili klub svuda, davali veliku podršku uprkos slaboj igri i rezultatima. A onda je osvanuo i taj 9. oktobar 1974. koji mnogi stariji navijači spominju i danas. Na stadion JNA je došla tuzlanska Sloboda.

Dvadesetogodišnji majstor, Zoran Racić, nekoliko puta dribla svog čuvara, halfa Slobode, Jusufa Hatunića. U 31. minutu dolazi do žestokog starta Hatunića sa dve noge a novinski izveštači, kao i mnogi gledaoci koji se nerado sećaju tog trenutka, svedoče da se na tribinama veoma glasno čuo prelom kosti. Racićeva noga je jednostavno pukla. Na stadionu – muk. Hatunić ne dobija ni žuti karton. Racića iznose na nosilima, a utakmica se nastavila u ratničkom maniru, prepuna oštrih faulova, sudijskih kartona i novih povreda. Gosti su posle utakmice pretili – neka, neka, doći ćete vi u Tuzlu!

Zoran Racić je morao na operaciju – fibula i glavna kost cevanice polomljene su na tri mesta! Saigrači, rukovodstvo i navijači su obilazili mladog Racića, uvereni u njegov skori oporavak. Čelnici Partizana su razmišljali da pokrenu inicijativu da se Hatuniću doživotno zabrani igranje fudbala. Tako je Raciću trinaesti prvenstveni meč bio zaista – baksuzan. Nažalost, karijera ovog nebrušenog bisera je bila završena.

Ironija sudbine je bila neumoljiva. Nakon samo dve godine, u leto 1976, Jusuf Hatunić je došao u Partizan! Znalo se da je on navijač Partizana, a paradoksalno je i to da su baš igrači našeg kluba izrazili želju da Hatunić pojača redove „crno-belih“. Hatunić je izjavio da se ne oseća krivim zbog Racića, da nema gižu savesti, i da ne bi dolazio u Partizan da misli da je nešto skrivio.

Život ide dalje, Hatuniću grobari daju nadimak Musa, njegova karijera kreće ka zvezdama, postaje neprelazni levi half, Partizan pod vođstvom Ante Mladinića osvaja titulu, a tada već reprezentativna half linija Trifunović – Stojković – Hatunić oduševljava ne samo naše, već i svetske stručnjake. Ta titula, 1978. godine, ostaje upamćena i po najmanje primljenih golova jednog tima u istoriji jugoslovenskog fudbala.

Neverovatna sudbina Racića i Hatunića isprepletena je u još jednom neverovatnom podatku. Sinovi obojice fudbalera zajedno su igrali u mlađim kategorijama fudbalskog kluba Rad.

Jusuf Musa Hatunić se naglo razboleo i preminuo u svojoj 41. godini, 11. maja 1991.

Kada se oporavio od povrede, Zoran Racić je krenuo pešice do stadiona, na putu ka Humskoj okliznuo se, noga mu je naprsla na već lomljenom mestu i to je bilo definitivno „zbogom“ fudbalskoj igri. Zoran Racić je umro takođe veoma mlad, 10. marta 2003. godine. Posle Partizana nije nigde više igrao. Nije stigao da bude strelac bar jednog gola za svoj klub, nije kao igrač proslavio ni titulu, ni kup. Uspeo je samo da nagovesti ogroman talenat, da žestokom povredom ražalosti sve navijače Partizana i da natera suzu na oko jednom devetogodišnjem skupljaču sličica.

Željko Tomić

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
One comment
  1. Igor

    Šteta za obojicu, ostaje žal što Racić nije postao dobar igrač … Uvek se setim mog pokojnog druga koji je stigao do podmladka crno-belih i kome je slična povreda okončala karijeru

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *