Ali ono što je Slobodan Rojević, rođen 30. aprila 1958. u Nikšiću, postigao za pola decenije u dresu Partizana, svima nama koji smo, srećom, bili svedoci tog vremena, trajno je upisano ne samo u klupske almanahe, već i u memoriju i srca navijača Partizana. I ako postoji neko ko je mnogo dao Partizanu, a nezasluženo je pao u zaborav, ako postoji neki autentični diskretni heroj iz tog perioda, onda je to, van ikakve sumnje, upravo Slobodan Rojević.
Došao je neprimetno u leto 1981. u Partizan kao levi bek Sutjeske iz Nikšića. Debitovao je već u prvom kolu protiv Zagreba, 26. jula 1981. Partizan je pobedio 2-0 a Rojević je odmah prigrabio dres sa brojem 3 na leđima i postao standardan prvotimac velikana iz Humske 1. U jesen 1981/82 od 17 prvenstvenih susreta, Rojević je igrao na 15, a dva meča je propustio zbog žutih kartona. Posle te sezone stabilizacije kluba, pod vođstvom Tomislava Kaloperovića, kada je Partizan bio u gornjem delu tabele ali nije izborio Evropu, stigla je i šampionska 1982/83 sa Milošem Milutinovićem na klupi. Tada je Rojević zablistao u punom sjaju, a taj nivo je održao sve do odlaska iz Partizana, u leto 1986, posle još jedne titule prvaka (one koju su „večite poštenjačine“ sa nama najbližeg stadiona pokušale da otmu).
Ono što je karakterisalo Slobodana Rojevića bila je britkost u odbrani i sklonost ka ubacivanju u napad. Prozujao bi Roki pored aut linije a onda neretko asistirao za gol ili iznudio penal. Tako je u proleće 1984. uleteo u kazneni prostor Hajduka i bio oboren, pa je taj penal, koji je Radanović pretvorio u gol, i rešio utakmicu u Partizanovu korist. A takvih situacija je bilo dosta. Ali eto, važnost ovog meča i veličina rivala, učinili su da autoru teksta prvo ova situacija padne na pamet.
Iako strogo odbrambeni igrač, Rojević je bio pojam korektnosti. Pokušavam, ali ne uspevam, da se setim nekog njegovog grubog starta, neoprezne ili prljave igre, bilo čega što nije u domenu fer-pleja. Nema šanse.
Koliko je Rojević bio bitan za ekipu Partizana, znalo se po tome što se u to vreme, kada brojevi u ekipi nisu bili personalizovani već su se nosili uvek brojevi od 1 do 11, crno-beli dres sa „trojkom“ na leđima mogao je bez problema da se dodeli Rojeviću na početku sezone i da je niko drugi ne obuče do kraja.
„Za Partizan danas na bekovskim pozicijama nastupaju Radović i Rojević…“, tako je počinjao skoro svaki prenos iz Humske 1 ili sa nekog od gostujućih terena tokom tih sezona.
Takav pristup doneo je Rojeviću iskrene simpatije kod navijača Partizana. A one prave, iskrene navijače ne možete prevariti. Kvalitet, odanost klubu, skromnost, pošten odnos prema svima, od navijača do saigrača i rivala, maksimalna borba i dres sa kojeg se cedio znoj u hektolitrima posle svake utakmice – više nego dovoljno za trajnu naklonost navijača.
Ponesen uspešnim intervencijama ili napadačkim akcijama Slobodana Rojevića, neretko se Partizanov jug oglašavao skandiranjem „Roje, Roje“. A oni sa specifičnim „grobarskim“ smislom za humor, u kakvima naš navijački puk nikada nije oskudevao, našeg levog beka nazivali su povremeno i Gandi, zbog velike sličnosti sa britanskim glumcem Benom Kingslijem, koji je tumačio veliku istorijsku ličnost u tadašnjem filmskom hitu. A ako bismo Rojeviću tražili fudbalskog blizanca po fizičkoj sličnosti, onda je to svakako bio legendarni brka, igrač Dinama iz Tbilisija i reprezentativac SSSR-a, David Kipiani. Što je muškarac bez brkova, napisao je Ante Tomić, a mi bismo dodali: šta je čovek bez nadimka? A Rojević ih je imao nekoliko – Roje, Roki, Gandi, pa čak i Roki 3, po filmu čiji se uspeh u bioskopima vremenski poklopio sa zapaženim partijama našeg diskretnog heroja u dresu Partizana. A nadimci se daju samo onima koji nam prirastu za srce.
Ako govorimo o situacijama sa terena, osim Rojevićevih pouzdanih igara, pre svega su nam u pamćenju ostale dve epizode iz šampionske 1982/83. U 29. kolu prvenstva, na stadionu našeg „večitog rivala“, Partizan je ugostio Dinamo, pred neverovatnim i rekordnim brojem navijača kada su u pitanju okršaji beogradskih klubova protiv Hajduka ili Dinama. Bio je to meč koji je mogao da odluči prvaka. Nikad jači Dinamo, predvođen harizmatičnim Ćirom Blaževićem, bio je aktuelni prvak, a Partizan je meč dočekao na prvom mestu, sa dva boda više, i znalo se – ako Partizan pobedi, novi je šampion. Ne matematički, ali sa 90 % sigurnosti. U slučaju remija, ništa još ne bi bilo rešeno ali bi Partizan zadržao najveće šanse za titulu, dok bi Dinamo u slučaju pobede opasno „zakuvao“ situaciju, izjednačio se po broju bodova i došao u prednost, pre svega psihološku, da prvi prođe kroz cilj.
A počelo je tako što je jedan centaršut sa leve strane napada Dinama završio na grudima Rojevića, od kojih se odbio prema golu Partizana. Uspeo je Rojević, iz drugog kontakta, da izbaci loptu daleko u polje, ali bilo je kasno – lopta je već pre toga, u vazduhu, sigurno prešla zamišljenu gol liniju i Dinamo je poveo. Uskoro je Kranjčar povisio na 2-0 za Dinamo ali je Partizan u drugom poluvremenu, nošen podrškom navijača, uspeo da izbori remi, a kasnije i devetu titulu prvaka. Nije taj autogol prvi ni poslednji postignut od strane Partizanovih igrača, ali je tragikomičnu crtu zadobio zbog toga što je pre utakmice jedno od tadašnjih velikih jugoslovenskih preduzeća odlučilo da strelcu prvog gola na ovom velikom meču pokloni ručni sat. I tako je malerozni Slobodan Rojević uspeo da dobije nagradu, koju sasvim sigurno nije želeo da osvoji na taj način – golom u sopstvenu mrežu.
Ipak, da neko gore uvek sve izravna i svakome dodeli prema zasluzi, pokazalo se u poslednjem kolu tog šampionata. Partizan je pred punim stadionom dočekao Velež. Malopre pomenuti Dinamo je ispao iz trke za prvaka, u smiraj prvenstva se uključio i Hajduk, ali suviše kasno. Tog popodneva je ostao Hajduk bez pobede u Tuzli, i Partizan je mogao da slavi. Partizan i Velež su odigrali nerešeno 1-1, a jedini gol za Partizan postigao je upravo Slobodan Rojević, kada se kao metak zario u odbranu Veleža i zakucao loptu pod prečku! Bio je to njegov jedini prvenstveni gol u dresu Partizana, ali nije postojao bolji momenat od tog meča da se Rojević upiše u strelce – da „poništi“ malerozni autogl protiv Dinama, ali i da njegova konstantna i odlična igra u dresu Partizana bude krunisana na ovaj način, pogotkom na šampionskom slavlju.
Proveo je pouzdani Nikšićanin još pune tri sezone u Partizanu, i uspeo da osvoji sa „crno-belima“ još jednu titulu prvaka, u sezoni 1985/86. Bio je i akter onih nezaboravnih mečeva protiv Kvins Park Rendžersa, i to jedan od najboljih, bar kada je antologijski revanš u pitanju. Suvišno je pominjati, ali ipak za one mlađe navijače možda i nije – Rojević je do kraja svog boravka u Partizanu bio nezamenljivi levi bek. Sa te pozicije su ga mogle pomeriti, i to retko, samo povrede ili kartoni. Za pet sezona u dresu Partizana, Slobodan Rojević je odigrao 143 prvenstvene utakmice i postigao jedan gol. Ova brojka mnogo toga otkriva: za pet sezona tokom Rojevićevog boravka u Humskoj 1, Partizan je odigrao 170 prvenstvenih utakmica (5 x 34), a Rojević je nastupio na 143, što znači da je u tih pet sezona propustio samo 27 mečeva! Odnosno, odigrao je 84% od svih prvenstvenih utakmica Partizana u tom petogodišnjem periodu! A to, osim o dobroj fizičkoj spremi našeg diskretnog heroja, dosta govori i o njegovom stilu igre – nije bio igrač koji je često pauzirao zbog kartona, viteštvo i fer borba bili su neodvojivi deo njegovog shvatanja fudbala.
Slobodan Rojević je sakupio i 10 nastupa u Kupu Jugoslavije, kao i 14 nastupa u evropskim takmičenjima u organizaciji UEFA. Sa ukupno 167 odigranih takmičarskih mečeva u crno-belom dresu, uz dve osvojene titule prvaka, ostvario je jednu od najplodnijih i najupečatljivijih karijera u Partizanu u toj deceniji.
Po odlasku iz Partizana u leto 1986, Slobodan Rojević je dve godine igrao za švajcarski Sion, kasnije još jednu za Iverdon, da bi poslednje tri sezone nastupao za Friburg, u kojem i danas živi i radi, dok se u slobodno vreme bavi treniranjem najmlađih kategorija fudbalera u tamošnjem kantonu. Odavno ga ne krase prepoznatljivi brkovi, pa čak izgleda i mlađe nego tokom karijere.
Kad god Partizan nastupa ili se priprema u Švajcarskoj, tu je i Slobodan Rojević, da obiđe svoje „crno-bele“. Nismo zaboravili: Rojević nije igrao za reprezentaciju Jugoslavije, iako je mogao, bar ponekad da bude pozvan i makar testiran, pre nekih drugih. Da li mu je žao? Evo šta je rekao tim povodom srpskim medijima pre nekoliko godina:
– Znate, meni nije žao što nisam ostavio traga u reprezentaciji, moj
životni san se ispunio time što sam igrao za Partizan. To je dosta za jedan
život.
Zar treba smišljati lepši kraj teksta o Slobodanu Rojeviću, našem dragom diskretnom heroju, i ima li lepše ode i počasti našem klubu pored ovih njegovih reči?
