Te sezone, Partizan je u kvalifikacijama bio bolji od malteške Slieme. Nakon što je u prvoj utakmici Partizan doživeo sraman i neobjašnjiv poraz od 1-2, u revanšu su stvari došle na svoje mesto pa su „crno-beli“ zabeležili ubedljivu pobedu od 4-1. Žreb je za rivala u prvom kolu odredio čuveni Porto, ekipu koja se do tada već okitila titulom evropskog prvaka iz 1987. godine. Ko se još ne seća čuvene pete Rabaha Mađera u finalu protiv Bajerna?
U Beogradu, septembra 2000, Partizan je bio na dobrom putu da obori velikana portugalskog i evropskog fudbala, vodili su „crno-beli“ golom Ljubiše Rankovića do samog finiša, ali je trenutak pada koncentracije bio dovoljan da Porto izjednači u poslednjim momentima meča. Ako bih, kao autor ovog bloga i kao navijač Partizana, morao da izaberem utakmice posle kojih sam se danima osećao utučeno, ova beogradska protiv Porta bi sigurno bila među prvih pet. Naime, da nam je neko pre te utakmice ponudio remi, oberučke bismo ga prihvatili. Ipak, biti nadomak pobede protiv tako velikog rivala i u poslednjim sekundama ostati bez nje – to izaziva frustraciju kakvu poznaju samo strastveni fudbalski navijači.
Iskreno, u revanšu se nismo nadali čudu. Porto jeste bio kvalitetnija i iskusnija ekipa, a Partizan je svoju šansu propustio u poslednjim trenucima meča na Topčiderskom brdu. Sa druge strane je stajala ekipa predvođena Dekom, Sekretariom, Alojzijom, ruskim golmanom Ovčenjikovim, Alejničevim, i našim reprezentativcem Ljubinkom Drulovićem. Meč je igran na legendarnom „Daš Antaš“ stadionu, koji će samo par godina kasnije zauvek otići u istoriju i biti srušen, a Porto će dobiti novi stadion, „Dragao“. Utakmica je počela jako kasno po srednjeevropskom, našem, vremenu, ali to je bilo uobičajeno kada se radi o utakmicama koje se igraju u Portugaliji, zbog vremenske zone u kojoj se ta država nalazi, kao najzapadniji deo evropskog kontinenta.
Dve su stvari koje izdvajaju ovu utakmicu od stotina drugih odigranih u Evropi. Prva, sivi dres u kojem je Partizan nastupio po prvi put u svojoj istoriji. Te sezone, nemačka „Puma“ je postala tehnički sponzor Partizana i sve nas iznenadila ovom kombinacijom:
„Puma“ je tako lansirala sivu boju kao deo Partizanovog vizuelnog identiteta, a kasnije su i drugi proizvođači sportske opreme kao Partizanovi tehnički sponzori kreirali sivi dres kao alternativnu kombinaciju.
Vratimo se utakmici u Portu. Iako je Partizan imao „aktivan rezultat“, prilike na terenu su govorile da ni fudbaleri Partizana nisu iskreno verovali u podvig. Ređale su se šanse portugalske ekipe, tu i tamo i Partizan je pretio. A onda se desila još jedna neobična stvar. Tokom poluvremena nestalo je struje. Setili smo se svi utakmice Partizana i Dinama iz Drezdena, u Kupu Šampiona 1978/79, kada je Stadion JNA ostao bez svetla. Ipak, ovaj portugalski mrak je potrajao znatno duže. Prvi prekid je trajao dvadeset minuta, ali je u 67. minutu opet došlo do nestanka struje, i opet u trajanju od oko dvadeset minuta! Taman toliko da utakmica prilično zagazi u naredni dan, čak i po portugalskoj vremenskoj zoni, a ne samo po srpskoj!
Bio je to jedinstven slučaj što se Partizana tiče – da jedna utakmica počne u jednom danu, u četvrtak, a da se završi u drugom, u petak. Utakmica Porto – Partizan je trajala dva i po sata!
Do kraja utakmice Porto je uspeo da iskoristi jednu od prilika i da preko Drulovića u 88. minutu dođe do pobede. Porto je postigao pogodak u istoj fazi utakmice kao i u Beogradu dve nedelje ranije – u samom finišu. I još jedna zanimljivost – tri godine kasnije Drulović je postao fudbaler Partizana, a petnaest godina kasnije i trener „crno-belih“.
