Nek` se zove, nek` se zove…Partizan! ( Tempo, broj 361, 1973.)

Nek` se zove, nek` se zove…Partizan!

  Na svečan način, 4. oktobra 1945. godine, osnovan je Partizan. Tako trijumfalan pohod  nije imao dosad nijedan jugoslovenski klub. „Crno-beli“ su od samog osnivanja dostigli nivo najboljih klubova Jugoslavije, pa i Evrope. O ovom klubu se, gotovo, zna sve. Nas je zanimalo samo ko mu je dao ime, ko mu je bio kum?

  Put nas je vodio njegovim osnivačima, inače eminentnim starešinama u jedinicama JNA. Držali smo se one narodne – da kum nije dugme – pa smo krenuli, misleći da će i pronalazak kuma „crno-belih“ biti izuzetno lak, bar u odnosu na ostale prvoligaše. Ali, nije bilo tako.

 Prekinuta utakmica

 Kada smo upitali sadašnjeg direktora Partizana, Bobu Mihailovića, zna li – ko je kum njegovom klubu – za trenutak se zbunio. Pokušao je da da odgovor ali nije bio siguran. Umesto toga nam je ispričao…

– Meni je ostalo u sećanju prvo stvaranje Partizana. Bilo nas je više igrača po raznim jedinicama, koje su se vraćale u Beograd, pred konačnim oslobođenjem zemlje. Odmah se organizovalo i državno prvenstvo na kojem su učestvovale republičke reprezentacije i reprezentacija JNA. Hajduk je bio zvanični predstavnik partizanske vojske u ratu i njegovi igrači su došli, da se bore za prestiž Armije s civilima. Ali, mi ostali smo se usprotivili. Zbog toga je odlučeno da se Hajduk sastane s jednom našom selekcijom, pa da se onda od najboljih igrača sastavi zvanična reprezentacija JNA. I započeli smo jednu takvu utakmicu. Odmah posle desetak minuta mi smo poveli sa 4-0 pa su se hajdukovci pobunili, igra je prekinuta…ipak, sastavili smo jednu „kombinovanu“ reprezentaciju. 

  Igrači Hajduka su se nakon tog prvog posleratnog prvenstva vratili u Split i nastavili tradiciju: ostali su klub svog grada i Dalmacije. Zbog te okolnosti javila se velika želja za osnivanjem jednog fudbalskog kluba, kao predstavnika JNA, po uzoru na Sovjetsku armiju.

 Ko sme pobediti Partizana?

  Odmah da kažemo: glavni inicijator za osnivanje jednog armijskog kluba bio je Svetozar Vukmanović – Tempo, tadašnji načelnik političke uprave za JNA. U realizaciji svoje ideje imao je dosta vernih sledbenika, među kojima i Otmara Kreačića, Vladu Mađarića i mnoge druge. 

  Izuzetnu ljubaznost i želju da pomogne u traganju za kumom „crno-belih“ poklonio nam je general-pukovnik Otmar Kreačić. Peo se i na tavan svoga stana ne bi li, u beleškama koje vodi još iz španskog rata, pronašao dokaze o kumstvu. Trud je, nažalost, bio uzaludan. 

  – Ime je, u to sam siguran, došlo u zanosu, u našem oduševljenju. Meni je ostalo u svežem sećanju da smo se najviše brinuli zbog činjenice: šta se može dogoditi ako neko pobedi našeg Partizana – ispričao nam je Otmar Kreačić. 

  O toj preokupaciji osnivača kluba najbolje svedoči i sećanje Svetozara Vukmanovića, koji je to izneo u knjizi štampanoj povodom 25-godišnjice osnivanja kluba. Tempo piše…

  – Sjećam se tako jedne utakmice u kojoj je Partizan izgubio od Crvene zvezde. U Partizanu je igrao i Jezerkić, koji je tek bio prešao iz Zvezde. Ljuti na svog bivšeg ljubimca,  Zvezdini navijači su vikali „Ua Partizan!“, što mi je veoma teško palo. Sjećam se da smo nas nekoliko drugova, odmah posle utakmice, otišli na jedan sastanak kod druga Tita, i da smo se tamo malo pokoškali oko Zvezde i Partizana. Titu je, naravno, to bilo smešno, a neko je čak predložio da članovi rukovodstva više ne idu na fudbalske utakmice…

 „Svi smo mi Partizani“

 Vlado Mađarić, koji je tada bio major i jedan od osnivača „crno-belih“, takođe se ne seća pravog kuma. Umesto preciznog odgovora ispričao nam je i ovo:

 – Znam da se u kabinetu druga Tempa, uoči osnivačke skupštine, govorilo kako treba nastaviti tradiciju naših jedinica koje su i u ratu imale fudbalske ekipe koje su igrale pod imenom „Partizana“. Da li sam to sugerisao ja ili neko drugi, stvarno se ne sećam. Znam da je takvih timova bilo i  nekim našim krajevima, možda Slavoniji, Podravini, ali ni tu ne mogu da budem potpuno precizan.  

  Veliki put smo prevalili a kuma nismo pronašli. Zbog toga smo se požalili i Vladi Marjanoviću, sadašnjem sekretaru celog sportskog društva, koji nam je rekao:

 – Uzalud tražite kuma, on je anoniman. Partizan je dobio ime na osnivačkoj skupštini. Jedan vojnik, još s bombama oko pojasa, se digao i rekao: „Svi smo mi partizani, pa neka se onda zove – Partizan!“ Mi, koji smo kasnije došli u ovaj klub, zvanično slavimo samo to kumstvo. 

 Sasvim je sigurno: ime – Partizan – je dato spontano, u revolucionarnom i oslobodilačkom zanosu naših ljudi. U traganju smo došli do zaključka da se svi oni, koji su osnivali klub, osećaju i njegovim kumom. 

 Kumovi

  Evo ko je, iz raznih generacija, vezan kumstvom u redovima „crno-belih“: Paunović i Đorđević, Šoškić i Miladinović, Đorđić i Bjeković, Kovačević i Vasović, Boba Mihailović i Čajkovski, Ćurković i doktor Ristić, Budišić i doktor Golubičić, pokojni Belin i Zebec, Hasanagić i general Zekić, Hošić i Paunović, Paunović i Radaković…zanimljivo je da je dr Aca Obradović, još dok je bio u Zvezdi, kumovao i Bobeku i Bobi Mihailoviću. 

 Rekordna pobeda

 Partizan je osvajao trofeje, pobeđivao i najbolje klubove sveta. Kada je, i potiv koga, postigao rekordnu pobedu?

– 1. oktobra 1952. godine Partizan se sastao u prijateljskom dvoboju s nižerazrednim timom Dorćola iz Beograda. Izvojevana je pobeda od 34-0. Približno, na svake dve i po minute postignut je po gol. 

 Na ovoj utakmici, na primer, half Zlatko Čajkovski postigao je čak 7 golova.

 Da je on kum?

   

 – Kad bih ja kumovao Partizanu dao bih mu, bez razmišljanja, isto ime. Uvek sam ponosan što igram u klubu s takvom tradicijom i imenom, kaže sadašnji reprezentativac „crno-belih“, Blagoje Paunović.