umeća, da li zbog mentaliteta i naravi. Momčilo Vukotić je bio omiljen
svima. On, pa ostali. Omiljen, ali ne na onaj jeftin, populistički
način. Kada se sagleda njegova karijera i sve ono što je dao Partizanu –
nije ni čudo.
Momčilo Vukotić je rođen u Beogradu, 1950. godine. Odrastao je u Rakovici, beogradskom predgrađu. Počeo je seniorsku karijeru u Partizanu 1968. Do tada, bio je u
mlađim kategorijama Partizana, što bi se reklo – Partizanovo dete.
Period u kojem je zaigrao za prvi tim bio je specifičan, jer se tada sve
merilo Briselom, godinom 1966. i finalom Kupa šampiona. A to sve je
stavljalo dodatni teret na leđa igrača koji su nasledili slavne
„Partizanove bebe“. Moca je bio autentični naslednik Vladice Kovačevića. Kažu da je
Kovačević bio „poslovođa“, glavni kreator igre u generaciji 1966.
Vukotić je tu ulogu preuzeo i nosio je, sa manjim prekidima, od 1968. do 1984! Postavio je rekorde i standarde koje, verovatno, nikad niko neće dostići.
Skroman, nenametljiv, kulturan i pristojan, uvek korektan prema rivalu,
a opet, rođeni lider koji je samom svojom pojavom predstavljao vrhovni
fudbalski autoritet. Autoritet su mu davali njegove ljudske osobine i
sportsko majstorstvo. Za njega niko nije ništa loše mogao da kaže, pa ni
najveći rivali na terenu. A i bilo je to neko drugo vreme, kada se
asovi nisu razmetali potcenjivačkim izjavama o protivnicima, već su
gledali kako da protivnika nadmudre na terenu. Pa ako ne uspeju, uspeće
neki drugi put. Moca je uglavnom uspevao iz prve.
Vukotić je preteča onoga što danas predstavljaju u modernom fudbalu Totti, Giggs ili do juče Maldini. Čovek – klub. Igrač koji je čitavu karijeru (osim jedne sezone) proveo u svom klubu. Moca je bio sinonim za Partizan. Kada kažeš „Partizan“ – prva asocijacija je bio Moca. Ili kad kažeš „Moca“ – to je kao da si rekao Partizan. Dobri duh kluba, sve ono najbolje što taj klub predstavlja, sublimirano u jednoj ličnosti.
one koji nisu imali to zadovoljstvo da ga gledaju kao igrača – Vukotić
je bio centralni vezni igrač, ali i sjajan strelac, majstor driblinga,
odličan asistent. Za njega nije postojalo u fudbalu ništa što on nije
znao. Ako bi se među današnjim asovima tražio neko najsličniji Moci,
onda je to bez sumnje Saša Ilić.
najviše utakmica za Partizan) teško je izdvojiti najveća dostignuća.
Čisto radi informacije, Vukotić je sa Partizanom osvojio tri titule državnog prvaka
u onoj, „velikoj“ jugoslovenskoj ligi. Bilo je to 1975/76, 1977/78 i
1982/83. Možda je najveći doprinos dao te 1982/83 na zalasku karijere,
kada je bio pravi predvodnik mlađim drugovima iz tima i kada su njegovo
majstorstvo i harizma bili od neprocenjivog značaja celoj ekipi.
A tek bi bilo suvišno izdvajati sve one poteze kojima je, iz nedelje u
nedelju, Momčilo Vukotić iznova dokazivao svoj ogromni dar za fudbalsku
igru. Ono što zauvek ostaje upamćeno, kao priča koja se prenosi sa
kolena na koleno, to su dva gola Crvenoj zvezdi u jednom od najboljih
derbija u istoriji (3-2 za Partizan, proleće 1977/78) kojima je rešeno prvenstvo, kao i sjajan gol protiv Dinama u Zagrebu, u jesen 1982/83.
Ta neverovatna utakmica i pobeda od 4-3 je i definitivno promovisala
Partizan u kandidata za titulu, koju je i osvojio na kraju te sezone.
Partizana, je njegov potez iz 1979. godine. Sezonu pre, Vukotić je posle
osvojene titule sa Partizanom (i to kako osvojene – nadmoćno) otišao u
francuski Bordo (Bordeaux).
se svaka prilika za obezbeđivanje egzistencije koristila. A Bordo je bio
izuzetna prilika za to, jer je Vukotić tada bio u zenitu karijere i
drugu šansu nije mogao da ima. Uglavnom, posle godinu dana u Bordou, a
Vukotić je tamo odigrao 36 utakmica i postigao 8 golova, Moca, svestan
krize u koju je upao njegov Partizan bez njega, napušta Francusku i
vraća se u Partizan, koji je sezonu pre toga jedva izbegao selidbu u
niži rang! Džaba vam novci, moji sinovci…nešto je i u srcu. U Mocinom
je bilo mesta samo za Partizan.
već pomenutoj 1982/83 kada Moca predvodi mlade „lavove“ do nove titule
prvaka!
Poslednju takmičarsku utakmicu za Partizan Momčilo Vukotić je odigrao 30. maja 1984.
protiv Željezničara, na Stadionu JNA. Lila je odvratna kiša, Partizan
je tog dana poražen i definitivno izgubio titulu, ali nikome nije bilo
do tugovanja. Ukazivala se počast velikom Moci koji je tada, poslednji
put u nekoj zvaničnoj utakmici, predvodio Partizan i na kraju pozdravio
publiku, na rukama saigrača…
prijateljskom nadmetanju sa reprezentacijom Jugoslavije, u jesen 1984.
Preko 35.000 ljudi je došlo tog dana da pozdravi silazak sa scene
velikog asa. Paradoksalno je da u reprezentaciji Vukotić nije imao tretman kakav je
zasluživao. Odigrao je premalo utakmica, ali to su već stvari koje idu
na dušu svima onima koji su se ogrešili o takvog asa. I tu vidimo veliku
sličnost sa tretmanom Saše Ilića u današnjoj nacionalnoj
reprezentaciji. Ali, i tu je ostavio trag – dao je gol Velsu posle 20 sekundi igre!
