Bip i njegovih pet minuta slave

„Jeb`o pendrek, jeb`o revolvere,
Kada bi mu do čoveka stalo
Preko noći prest`o bi da sere
I bio bi čovek, makar malo“

Bora Đorđević

 Pitate se kakve veze imaju ovi stihovi sa sportom? Imaju, imaju. Navijači i policija, duga je to priča. Priča puna netrpeljivosti, sukoba i antagonizma. Kao u starom dobrom crtanom filmu o Tomu i Džeriju. U Evropi su taj sukob sveli na neku prihvatljivu meru, doslednim poštovanjem zakona, kako od strane policije, tako i od strane navijača. Ovde, još smo svedoci nasilja na stadionima, i sa jedne i sa druge strane. Neobjašnjiva agresija nekih novih klinaca, kojima roditelji nisu objasnili da voleti svoj klub ne znači nositi nož i preklati momka iz suprotnog tabora, u sukobu sa „zavođenjem reda“ od strane policije na srpski način. Pa tako, u Srbiji kad se kaže „policija je zavela red na tribini“, to uglavnom znači da su u naletu organa reda stradali i pregaženi svi koji su se tu našli, i stari i mladi, i mladići i devojke, i očevi i deca…

 U nadi da će scene nasilja biti sve ređe na našim stadionima, ispričaću Vam ovu priču, tako svojstvenu svima onima kojima je Partizan u srcu. Tako „grobarsku“ priču…

 Vraćam se u 14. jun 1986. godine. Te sezone je Prvenstvo Jugoslavije u fudbalu bilo izuzetno zanimljivo. Beogradski „večiti rivali“ su do poslednjih minuta vodili bitku za titulu. Onda se ušlo u poslednje kolo. Da, ono čuveno kolo koje je samo par dana kasnije poništeno. Pod sumnjom je bilo puno rezultata – naših, Partizanovih 4-0 u Beogradu protiv Željezničara i više nego Zvezdinih 4-0 u Sarajevu (!), pa Dinamov „podvig“ u Novom Sadu od 7-1 (baš koliko je trebalo za Kup UEFA), zatim susret Budućnosti i Sutjeske sa rezultatom 5-5…

Partizan je sa golom prednosti uzeo titulu, ali rezultati se poništavaju, pa su za sedam dana svi ponovo morali da igraju to isto kolo, i da tako indirektno priznaju da su „nameštali“. Svi odigraše, osim Partizana. Ode titula, kasnije je sudskim postupkom vraćena, ali je ostalo sećanje na taj dan, prepun Stadion JNA i neverovatnu atmosferu. I naravno, na junaka ovog bloga.

Okupljanje navijača je počelo kod Terazijske česme. Kilometarska kolona navijača je krenula ka stadionu, a centar prestonice je odjekivao od pesme. Pravi karneval…

A na stadionu, gužva. Neopisiva. Bilo je takve frke i ranije, sigurno, ali ja pamtim da je takvo ludilo bilo samo u još dva navrata: Dinamo Berlin 1983. i Zvezda 1994. u Kupu.

Na tribinama oni stari, dobro poznati „talasi“. Seća li se još neko „talasa“ u ovo doba „all seated“ stadiona? Vreme sparno, svi dehidrirali, ali kome to smeta kada se slavi titula? I onda kraj, slavlje i urnebes. Na teren se nije moglo, retkim navijačima je to uspelo, ali je, svejedno, bilo veselo i ludo. Da bi bilo još luđe, potrudio se On. Junak ove priče.

Slobodan Vajdić. Znam da Vam ime ne znači ništa. Kao da ste pročitali Petar Marković, Miloš Đorđević ili Milan Petrović. Ipak, Slobodan Vajdić je bio policajac. Tačnije, milicionar, kao se to nazivalo u ona, socrealistička vremena. I to saobraćajni milicionar. A za prijatelje je bio znan kao Boban, ili još popularnije, kao Bip. A Bip…mogu misliti zašto je poneo taj nadimak. Svaka sličnost sa nekada čuvenim beogradskim pivom je namerna. „Bip“ je bio brend, i pre „Lava“, i pre „Jelena“, i pre „MB-a“.

Slobodan zvani Bip je, dakle, bio na obezbeđenju te utakmice. Uzgred, tog dana poklopile su se kockice pa je on mogao da spoji i posao i zadovoljstvo. Jer, bio je veliki „grobar“. To su, verovatno, znali samo njegovi najbliži i kolege. Tog dana, cela zemlja je saznala za njegovu navijačku strast. Kako?

 U minutima posle završetka te utakmice, dok su igrači i stručni štab Partizana na terenu proslavljali titulu šampiona, a navijači na tribinama nisu znali šta će od sreće i „ludila“, milicionar Slobodan Vajdić alias Bip, seda na svoj službeni BMW motor i u naletu sreće zbog titule prvaka, počinje da vozi po terenu. Od „juga“ ka „severu“, i obrnuto. U loži Stadiona JNA neki od najviših funkcionera beogradske milicije. Zgranuti, besni, šokirani…

 „Šta radi onaj ludak??!!“ 

U njihovim glavama se istog momenta rađa ideja o otkazu ovom fanatiku u uniformi. Jer, u to vreme socijalizma i strogih društvenih normi, svako iskakanje iz „šablona“, naročito za ljude u državnoj službi, moglo je biti jako opasno.

 Ipak, Slobodan Vajdić, popularni Bip, nije mario za posledice, niti je u tom momentu o njima mogao ni da misli, ni da rasuđuje. Shvatam ga. Ko je navijač, on je uvek i pre svega navijač. Pa još „grobar“. Svi smo mi prvo navijači, pa tek onda studenti, radnici, službenici, policajci…

 Njegov šou nije imao samo jednu tačku. Nastavio je da vozi motor bez ruku, pokazujući oduševljenje zbog šampionske titule…

 .
   …da bi na kraju na sedište iza sebe postavio golmana Partizana Fahrudina Omerovića, pa i sa njim stigao da napravi koji krug po travi Stadiona JNA. 

Posle utakmice, i ja učestvujem u slavljeničkoj šetnji do „Konja“. Glas pukao, žedan kao kamila, ali kakve to ima veze. Dolazim kući kasno, pred ponoć. Sutra, dolazi kod nas kući naš prijatelj, takođe zaposlen u saobraćajnoj miliciji i kolega našeg junaka. Kaže,

„Jesi li video mog Bipa? Ne znam šta mu bi, ovi odozgo su poludeli, svašta će biti“.

Kao što rekoh, to poslednje kolo je poništeno. Počela je afera bez kraja, sa Slavkom Šajberom u glavnoj ulozi. Titula je naša, ne, nego je njihova, ma naša je osvojena na terenu…

 Pomalo nepravedno, ti događaji za „zelenim stolom“ su bacili u senku to divno veče i neverovatnu atmosferu, i pre svega, taj „one man show“ Slobodana Vajdića. Tek mnogo kasnije sam saznao da Bip ipak, tada nije ostao bez posla. Da li se završilo sve na nekom disciplinskom postupku, ne znam. Verovatno jeste. Znali su i pretpostavljeni, siguran sam, za njegovu strast prema crno-beloj boji.

 Znate kako se kaže – svako ima svojih pet ili petnaest minuta slave. Bip je svojih pet minuta fenomenalno iskoristio. Njemu je pet minuta bilo dovoljno. Uselio se u srca svih navijača, i pokazao da postoje i policajci sa dušom. Kao u onoj jeftinoj australijskoj seriji. Uglavnom, ta 1986. i titula Partizana su odavno u arhivi. Ostalo je sećanje na pun stadion, sjajnu atmosferu, proslavu titule, Bipove bravure na BMW-u, i poneka slika…

Ne znam gde je sada i šta radi Slobodan Vajdić Bip. Verujem da je živ i zdrav. Moguće je da negde krcka opušteno svoje penzionerske dane. Ko zna, možda nekad i pročita ovaj tekst njemu u čast. U to ime, u ime sećanja na ta sjajna i nezaboravna vremena, Bip, živeli!

***

Slobodan Vajdić Bip preminuo je 19.10.2011. godine. Ostaje zauvek sećanje na velikog Partizanovca. Neka mu je večna slava.