Saša Ilić je rođen 1977. godine u Požarevcu. Kao dete se doselio sa roditeljima u Beograd i u mlađim kategorijama BSK-a počeo da igra fudbal, ali se uskoro preselio u Partizan. Malo ko je tada mogao da pretpostavi da će ovaj, tada nejaki dečak, postati jednog dana legenda Partizana, u pravom i punom smislu te reči. Pošto je prošao kroz sve kategorije Partizana, debitovao je 1996. godine u prvenstvenoj utakmici Partizana i Borca u Čačku, koju je Partizan dobio sa 10-0. Ipak, svoj talenat je nagovestio na pravi način u utakmici kvalifikacija za Ligu šampiona protiv Kroacije 1997/98, kada je njegova asistencija izrodila šansu Isailoviću iz koje je Partizan slavio pobedu od 1-0. Dvomeč sa Hrvatima se neslavno završio, čitava sezona 1997/98 je bila frustrirajuća, ali je to bila sezona u kojoj je Ilić doživeo afirmaciju. Narednih šest i po godina tim Partizana se nije mogao zamisliti bez ovog momka s brojem 22 na leđima! Saša Ilić je postao centralni vezni igrač, čovek čije su lopte imale „oči“, sjajan asistent ali neretko i strelac. Posebno je bio opasan kao strelac iz drugog plana, igrač koji je samo naizgled „spavao“ u šesnaestercu, a onda bi prihvatao neki odbitak i plasirao u mrežu.
Saša Ilić kao junior Partizana
Tokom tog prvog perioda u dresu Partizana, Saša Ilić je postao i kapiten, i osvojio je 4 šampionske titule (1996/97, 1998/99, 2001/02, 2002/03) i 2 kupa (1997/98, 2000/01). Njegov doprinos tim trofejima bio je nemerljiv, a upravo golom Saše Ilića Partizan je osvojio kup u finalu 2001. godine, protiv C. zvezde na njenom stadionu. Zatim, Saša Ilić je bio jedan od igrača odluke u ulasku u Ligu šampiona 2003. godine, njegovi golovi protiv Đurgardena (2 gola) kao i gol u penal seriji u Njukaslu bili su od ogromnog značaja.
Po završetku jesenje sezone 2003/04, Saša Ilić odlazi na pozajmicu u španski klub Celta Vigo ali se posle šest meseci vraća u Partizan i učestvuje u osvajanju još jedne titule prvaka – 2004/05. U leto 2005. Saša odlazi u turski Galatasaray gde postaje ljubimac navijača, a posle toga, 2007. postaje član austrijskog kluba Red Bull Salzburg. Ipak, taj period ni izbliza nije bio uspešan kao onaj u Istanbulu, odlazi čak i na pozajmicu u grčki klub Larissa, pa je i sam Saša Ilić rekao u više navrata da je ta epizoda u Austriji njegov promašaj u smislu izbora kluba.
U januaru 2010. Saša Ilić se vraća u Partizan, i od tada pa do danas, učestvuje u osvajanju još šest titula prvaka Srbije (2009/10, 2010/11, 2011/12, 2012/13, 2014/15, 2016/17) i četiri kupa Srbije (2010/11, 2015/16, 2016/17, 2017/18). Postaje, zajedno sa Kleom, najbolji strelac u istoriji Partizana kad su u pitanju evropski takmičarski mečevi pod ingerencijom UEFA (16 golova). Zaključno sa sezonom 2018/19, Saša Ilić je odigrao 424 prvenstvene utakmica i postigao 130 golova, čime je na večnoj listi strelaca prestigao Momčila Vukotića i Dragana Džajića, ali i Stjepana Bobeka, pa je postao najbolji strelac Partizana u nacionalnim šampionatima – Stjepan Bobek je postigao 118 golova!
Saša Ilić je potukao sve rekorde u Partizanu i našem fudbalu – ima najviše odigranih utakmica, najviše osvojenih trofeja, najviše datih golova u državnom šampionatu, igrač je koji je najduže aktivno igrao fudbal na ovim prostorima – oprostio se od zelenog terena sa navršenom 41 godinom i pet meseci života!
Što se tiče reprezentacije, Sašu Ilića pratila je sudbina njegovog legendarnog prethodnika Moce Vukotića. Odigrao je samo 37 utakmica za nacionalni tim uz 4 data gola, a sramota ide na dušu svim onim selektorima koji su ostajali slepi na prisustvo takvog fudbalskog velemajstora u srpskom fudbalu.
Svi ti golovi, utakmice i rekordi samo su deo priče o Saši Iliću. Drugi deo priče je Saša Ilić kao ličnost. Izuzetno korektan kao čovek, veliki Partizanovac, pravi, jedini i autentični naslednik Momčila Vukotića. U vreme kada igrači čekaju prvu priliku da odu za parama u inostranstvo, Saša Ilić je primer lojalnosti klubu. Igrao je i onda kada je imao puno pravo da bude ljut i uvređen, zbog odnosa kluba prema njemu. U svetu instant-zvezda, Saša Ilić je prava i istinska vrednost i veličina. Njegovo ime se nikada nije povlačilo po „žutoj štampi“ a još manje se od njega mogla čuti nepristojna izjava ili omalovažavanje rivala. Ali je zato njegovo ime odavno ušlo u pesmu navijača Partizana – „Jedan je Ilić kapiten!“
Gol Saše Ilića u finalu Kupa protiv C.zvezde 2001. godine:
Gol sa penala protiv Njukasla:
.JPG)
